POČETAK PROTESTA

U zimu 1996. godine, poslednje generacije vaspitane u kontekstu pionirskih vrednosti, završavale su fakultetsko obrazovanje. Na pragu sveta odraslih, ove su se generacije suočile sa stvarnošću jugoslovenskog post-komunizma: ratovima raskomadana federacija kojoj su kao deca pevali pesme bila je već uveliko prošlost, a etatistički socijalizam Slobodana Miloševića pretio je da raskomada i ono malo preostalog ekonomskog nasleđa.

Iznureni međunarodnim sankcijama i poniženi ratovima u kojima njihova zemlja navodno nije učestvovala, 17. Novembra 1996. godine građani su suočeni sa još jednom manipulacijom režima Slobodana Miloševića: poništavanjem izbornih rezultata lokalnih izbora na kojima je opozicija odnela ubedljivu pobedu.

Revoltirani i rešeni da ne dozvole pljačku svojih glasova, građani Niša prvi otpočinju masovni protest 19. novembra 1996 godine. Njima se odmah pridružuju studenti Univerziteta u Nišu, a 21. novembra građani Beograda i studenti Beogradskog univerziteta. Republička izborna komisija osporila je pobedu opozicije u ovim i mnogim drugim gradovima, i opozicione političke partije okupljene oko koalicije Zajedno bile su primorane da pravo i pravdu potraže na ulici. Za razliku od prethodnih protesta kada su građani bili inspirisani prospektima anti-birokratske revolucije (1988/1989) ili pacifizmom (1992), protesti 1996. godine bili su direktan rezultat izborne krađe i motivisani teškom ekonomskom situacijom. Upotpunjen kolektivnim stidom što je antiratni pokret 1991/92 ostao uglavnom bez odjeka u široj javnosti, masovni otpor Miloševicevoj strahovladi, u zimu 1996. godine, postaje zajednički imenilac svih (pa i međusobno neuskladivih) opozicionih struja i opcija.

Za razliku od većine drugih velikih gradova u Srbiji tog novembra 1996, u Novom Sadu je izborna pobeda opozicije prošla bez ikakvih prigovora vlasti. Verovatno stoga što je još pre izbora bilo jasno da je pozicija SPS-a i JUL-a znatno oslabila, i zbog toga što su ove dve partije u prvom izbornom krugu pretrepele velike gubitke, drugi izborni krug u kom je koalicija Zajedno dobila ¾ gradske vlasti – prošao je relativno mirno. Nije bilo ni euforičnog slavlja u centru grada, ni evidentnog manipulisanja izbornim rezultatima. Ova specifična indiferentna atmosfera čini ono sto se dešavalo u Novom Sadu u narednim mesecima još interesantnijim i značajnijim. Naime, u gradu koji je preko noći dospeo pod kontrolu opozicije, i u kom naizgled niko nije osećao potrebu ni za slavljem ni za pobunom, mala grupa studenata Filozofskog fakulteta odlučila je da – ne samo deklarativno – pruži bezrezervnu podršku svojim kolegama i građanima širom Srbije.

Stimulisani generacijskom solidarnošću, svesni istorijske dimenzije aktuelnih događaja u Srbiji, presudnog značaja rezultata izbora i moralnog tereta koji bi doneo izostanak učešća Novog Sada u kolektivnoj borbi za poštovanje Ustavom zagarantovanih prava, 28. novembra 1996. u kantini Filozofskog fakulteta, nekoliko studenata sa katedri za istoriju, srpski jezik i psihologiju, diskutuje o oblicima protesta koji bi imali smisla u gradu u kom je “pobedio narod” i u kom građani nemaju direktnog povoda za bunt. Upravo tu pada odluka da se MUP-u uredno prijavi protestni skup u organizaciji Saveza studenata Filozofskog fakulteta – jedine ispostave Saveza studenata koja nije bila pod kontrolom podmlatka SPS-a. Narednog dana, 29. novembra 1996. Vladimir Pavlov, u svojstvu predsednika Saveza studenata Fillozofskog fakulteta, obraćajući se studentima Beogradskog univerziteta obećava punu podršku studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Trećeg dana decembra 1996, ta podrška je i realizovana kroz masovne demonstracije u studentskom gradu. Tako počinje najmasovniji i najduži studentski protest u istoriji Novog Sada (sve do 2024. godine), koji je trajao tri meseca bez prekida, i u jeku popularnosti okupljao preko 15 000 učesnika.

ŠIRENJE PROTESTA

Već prvi dani protesta okupljaju više stotina studenata u dvorištu izmedju Filozofskog i Pravnog fakulteta. Bez razglasa i spontanim redosledom, studentima se obraćaju isprva samo članovi Inicijativnog odbora protesta, a nekoliko dana kasnije i najhrabriji profesori Univerziteta. Među prvima koji su se usudili da, u atmosferi kompletne tišine od strane rektorata, osude izbornu krađu i pruže podršku studentima u Novom Sadu, bili su profesor Filozofskog fakulteta Mikloš Biro, Profesor Medicinskog fakulteta Radoslav Borota, profesor PMF-a Dragan Acketa, profesor Pravnog fakulteta Momčilo Grubač, asistent sa poljoprivrednog fakulteta Nenad Mirović, profesor Medicinskog fakulteta Branislav Daničić, profesor Pravnog fakulteta Momčilo Grubač, profesor Poljoprivrednog fakulteta Ivan Kuljančić, profesorka Filozofskog fakulteta Milena Dušančić, profesor Tehnološkog fakulteta Ratomir Paunović, profesorka Filozofskog fakulteta Svenka Savić i profesorka Pravnog fakulteta Fuada Stanković. Tih dana, nije bilo neuobičajeno videti radoznale poglede ostalih profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta, koji se nisu usuđivali da siđu u dvorište već su sa prozora fakultetskih zgrada, sakriveni iza zavesa, provirivali ka protestnim skupovima. Već nakon nekoliko dana, masovnost protesta nalaže preseljenje na Studentski trg, odakle su se u narednim nedeljama skupu obraćali još mnogi profesori Univerziteta u Novom Sadu, gosti i delegati beogradskog studentskog protesta.

Isprva fokusiran isključivo na Studentski grad i akademce, protest se ubrzo širi na centar grada. Svakodnevne masovne šetnje od Studentskog grada do centra Novog Sada, preko obližnjih delova Limana i Grbavice, duž Futoške ulice ka pijaci i zgradi režimskog lista Dnevnik, ili pak sedištu SPS-a, ubrzo dobijaju i malu ali značajnu podršku građana. Ohrabreni tim slabašnim naznakama podrške a istovremeno revoltirani generalnom nezainteresovanošću Novosađana, studenti donose stratešku odluku da protestne šetnje prošire na periferne delove grada: Novo Naselje i Detelinaru. Kilometarskim šetnjama na niskim temperaturama, obustavljanjem saobraćaja, stvaranjem buke, akcijama koje su imale za cilj istovremeno i da zabave i da provociraju i da generišu građansku neposlušnost šireg obima, naredna tri meseca studenti nastavljaju svoje učešće u opštem građanskom buntu. Njihovo delovanje predstavljalo je antitezu informativnoj blokadi i apsolutnom izostanku izveštavanja o protestnim događajima kako u zemlji tako i u gradu, od strane gotovo svih medija. Ono je, tih dana, bilo svetla tačka na tamnoj podlozi famozne novosadske indolentnosti.

ZAHTEVI

Osim opštih zahteva koji su se ticali priznavanja rezultata drugog izbornog kruga, novosadski studenti formulisali i nekoliko specifičnih zahteva:

Iako zahtev za vraćanje studentske radio-televizije nije ispunjen do kraja protesta, važno je podsetiti se da je osnovni cilj protesta od samog početka bio pružanje što masovnije podrške kolegama u ostalim gradovima Srbije, i buđenje građanske svesti i savesti u gradu koji je (uz retke izuzetke poput “Novosadskog prozora”) tokom ‘90-ih obrazac građanske inertnosti doveo do savršenstva. Ostvarivanje prava na studentske medije, ukidanje nelegalnih naplata na fakultetima i jednako finansiranje svih studentskih centara u Srbiji ostavljeno je, tako, u amanet kasnijim generacijama. U zimu 1996. godine prioritet je bio vršenje pritiska na vlast iz svih studentskih centara u zemlji, do potpunog priznanja izbornih rezultata. Studentima je bilo jasno da je to preduslov za uspeh bilo kakve kasnije borbe. U tom smislu, protest je ostvario svoj glavni cilj. Lex specialis, poseban zakon kojim je Milošević konačno priznao rezultate izbora 4. Februara 1997. godine, predstavljao je pobedu svih građana u protestu.

ORGANIZACIJA PROTESTA

1. UPRAVNA TELA

Novosadski studentski protest 96/97 karakterisalo je odsustvo statičnog članstva u upravnim telima i fluidni karakter uloga u okviru radnih grupa. Dok su beogradski studenti imali jasno utvrđene ingerencije Inicijativnog, Glavnog i fakultetskih protestnih odbora, pisani pravilnik rada ovih grupa, članstvo koje je zastupalo svaki pojedinačni fakultet i jasno izdiferencirane pomoćne radne grupe (PR, marketing, prva pomoć, obezbeđenje, logistika) – novosadski protest bio je specifičan po “plastičnosti” kako funkcija izvršnih tela tako i članstva u tim telima. Sve odluke donosile su se na zajedničkim dnevnim sastancima Inicijativnog i Organizacionog/Glavnog odbora (od kojih je ovaj drugi spontano formiran od studenata koji su u prvim danima pokazali želju da se uključe u direktan rad na organizaciji). Predstavnici studenata u Organizacionom odboru nisu, dakle, birani na osnovu pripadnosti fakultetu i nije svaki fakultet bio zastupljen u tom odboru. Brz ritam protestnih događanja i neophodnost hitrog delovanja, nametnuli su formiranje upravnih tela slučajnim putem.

U prvim danima protesta ispoljeno je nezadovoljstvo nekoliko studenata sa zbora, koji su zahtevali pristup upravnim telima. Tom prilikom su, na kraju skupa, svi studenti zainteresovani za rad u protestu pozvani na grupni sastanak u jednoj od učionica Filozofskog fakulteta. Nakon što su ovi studenti izneli svoje zamerke na rad Organizacionog odbora, dalja diskusija nije bila produktivna. Prisutni studenti nisu dali konkretne predloge za poboljšanje organizacije, i niko od prisutnih nije volontirao ni za jednu od uloga u organizaciji protesta. Nakon nespremnosti ove grupe da se direktno uključi u rad i pruži predloge za unapređenje organizacije, do kraja protesta nisu zabeleženi konkretni prigovori na rad organizacionih tela. Ova tela nastavila su sa svakodnevnim radom i često pritisnuta obimom obaveza oko organizacije, bila su primorana da igraju više uloga odjednom. Nije neobično bilo zateći istog studenta na sastanku Organizacionog odbora gde se utvrđivala dnevna maršuta, na zadatku fizičkog obezbeđenja te iste maršute, u logističkoj pripremi akcija predviđenih za taj dan, na sastanku sa predstavnicima nevladinih organizacija, a potom i u redakciji studentskog lista Proglas tokom večernjih sati. Zbog toga su liste koje slede orijentacionog karaktera, dok su se u stvarnosti svi učesnici organizacije protesta bar jednom našli i u drugim ulogama. Postojali su i članovi ovih grupa koji su se organizaciji pridruživali nedosledno i povremeno, i oni se ne nalaze na ovim spiskovima. Osim Inicijativnog i Organizacionog odbora, neki fakulteti posedovali su svoje protestne odbore i krizne štabove, međutim imena članova tih tela se, sa izuzetkom Filozofskog fakulteta, ne nalaze u postojećim arhivama.

2. RADNE GRUPE-informativna, obezbeđenje, prva pomoć, e-komunikacije

INFORMATIVNA (PR, MARKETING) Za razliku od beogradskog protesta, gde je poslove marketinga obavljala iskusna marketinška grupa “Šta hoćeš”, u Novom Sadu marketing i odnosi sa javnošću nisu bili oslonjeni na izdvojene, profesionalno orijentisane grupe. Ove funkcije su isprva improvizovane kroz Bilten sa ciljem informisanja studenata o predstojećim akcijama. U kasnijem periodu, ulogu PR i marketing mašine preuzeo je novoformirani studentski list Proglas.

OBEZBEĐENJE – Obezbeđenje protesta nametnulo se kroz potrebu za kontrolisanjem toka i ishoda planiranih šetnji i akcija. Studenti su u startu prepoznali neophodnost održavanja nivoa i integriteta protestnih okupljanja, i izbegavanje svakog vida huliganizma i nasilja. U tu svrhu organizovana je služba obezbeđenja, koja je bila pod kontrolom nekoliko stalno angažovanih lica, a oslanjala se na promenljivo članstvo koje je brojalo između 10 i 30 studenata zaduženih za fizičko obezbeđenje studentske kolone i sprečavanje konfrontacije izmedju studenata, građana i milicije. Članovi obezbeđenja bili su obeleženi sivim trakama vezanim oko desne ili leve nadlaktice. Zahvaljujući doslednom delovanju ove službe, tokom tri meseca protesta, nije zabeležen ni jedan ozbiljan incident sukoba sa neistomišljenicima tokom studentskih šetnji. Služba obezbeđenja je u kasnijim danima protesta proširena i upotpunjena volonterskim dežurstvima na blokiranim fakultetima.

Dežurstva na fakultetima odvijala su se u tri smene, i bila su pod kontrolom kriznih štabova individualnih fakulteta. Cilj ovih dvadesetčetvoročasovnih dežurstava bio je da se obezbedi kontinuirano prisustvo demonstranata na fakultetima na kojima su nastavne aktivnosti bile blokirane, i da se onemogući njihovo proterivanje iz zgrade fakulteta tokom noći.

PRVA POMOĆ (formirana nakon zauzimanja fakulteta) – Slično dežurstvima u okviru blokade fakulteta, služba prve pomoći bila je formirana sa ciljem obezbeđivanja kontinuiteta protestnih aktivnosti na fakultetima na kojima su bile blokirane nastavne aktivnosti. Glavna uloga ove službe bila je distribucija vode i hrane studentima zaključanim na fakultetima tokom blokade nastave. Studentski skupovi i šetnje nisu imali prateću službu prve pomoći.

E-KOMUNIKACIJE – Po ugledu na beogradsku internet službu koja je obezbeđivala hosting prezentacije protesta na univerzitetskim serverima , nekolicina novosadskih studenata sa Fakulteta tehničkih nauka pokrenula je e-mail komunikaciju preko e-mail adresa starcha@uns.ns.ac.yu i ilijak@uns.ns.ac.yu i vrlo šture prezentacije protesta na adresi http://solair.eunet.yu/~neb. Na ove adrese su stizala brojna pisma podrške od studentskih organizacija širom sveta, koja su svakodnevno čitana na protestnim skupovima.

3. INFRASTRUKTURA

Prvi dani protesta bili su organizovani iz kantine Filozofskog fakulteta. Kako je Savez studenata Filozofskog fakulteta bio jedino zvanično studentsko telo koje je učestvovalo u organizaciji protesta, jedan deo protestnih aktivnosti bio je organizovan i iz kancelarije Saveza na Filozofskom fakultetu, čuvene “Osmice”. Dolazak zimskog raspusta doneo je i potrebu za redefinisanjem pojavnih oblika protesta i preseljenjem organizacije iz fakultetskih prostorija.

Nakon neuspešne potrage za slobodnim prostorom i usled nedostatka finansija, studenti su se suočili sa ozbiljnim izazovom kontinuiteta protesta. Tih dana, nekoliko sastanaka Organizacionog odbora obavljeno je u prostorijama gradskih odbora različitih opozicionih partija (gde je izglasana radikalizacija protesta kroz pešački maraton do Beograda) i u privremeno ustupljenim prostorijama izdavačkog drustva Apostrof (gde je kreiran logotip studentskog lista Proglas). Jedan impromptu sastanak je čak održan u Bistrou – legendarnom lokalu u centru grada. Činjenica je da novosadska opozicija, iako je načelno podržavala protest, nije imala nameru da se u njega konkretnije meša, pa je stoga i logistička pomoć bila simbolična i na distanci. Konačni dom, iz kog će tokom januara i februara 1997. obavljati većinu svojih aktivnosti, studenti su našli u prostorijama Nezavisnog vojvođanskog građanskog lista u Zmaj Jovinoj ulici. Nezavisno društvo novinara Vojvodine bilo je instrumentalno za održavanje kontinuiteta protesta tokom zimskog raspusta. Nakon zauzimanja fakulteta, kasnije tokom januara, krizni štabovi su mogli da koriste ne samo prostor, već i računare, štampače i kopir aparate zatečene u zgradama fakulteta. Tokom blokade fakulteta, sastanci upravnih odbora i kriznih štabova odvijali su se u učionicama Filozofskog fakulteta.

4. FINANSIJE

Prvi dani protesta bili su izrazito spontanog karaktera i moglo bi se reći da su bili finansirani iz (plitkih) džepova članova Inicijativnog odbora. Nasuprot tezama o velikodušnom finansiranju iz Beograda i inostranstva, činjenica je da su novosadski studenti nedeljama održavali protest uz pomoć minimalnih sredstava ostvarenih putem skromnih ličnih donacija i donacija građana, zahvaljujući svojoj velikoj snalažljivosti i inventivnosti. Otežavajuće okolnosti u tim danima bile su neosporna indiferentnost građana i relativna nezainteresovanost opozicije da svoje resurse posveti logistici studentskog i građanskog protesta u trenutku kada je i sama bila pred velikim izazovom formiranja lokalne vlasti.

Iako je i zvanično podržala studentske zahteve, opoziciona vlast u Novom Sadu nije žurila da se konkretnije priključi talasu građanske neposlušnosti koji se širio Srbijom. Prvu zvaničnu, ako i skromnu, finansijsku pomoć Studentski protest dobio je od Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine. Ova pomoć u potpunosti je iskorišćena za usluge štampanja protestnog materijala: letaka, informatora i poziva na skupove. Ubrzo zatim pomoć je počela da pristiže i sa drugih, ponekad potpuno neočekivanih strana. Od Fonda za otvoreno društvo koji je obezbedio sredstva za prelom i štampanje studentskog lista Proglas, preko Ekumenske humanitarne organizacije koja je studentima uputila isporuku konzervirane hrane, Ekološkog pokreta Novog Sada koji je u nekoliko navrata pomogao štampanje propagandnog materijala, Nezavisnog društva novinara Vojvodine koje je studentima ustupilo prostorije za rad, Advokatske komore Vojvodine koja je obezbedila besplatne pravne savete i pomoć, Skupštine grada koja je omogućila štampanje dva broja studentskog lista u trenutku kada druga sredstva nisu bila dostupna, opskurnih i do juče anonimnih organizacija, privatnih firmi, malih trgovina, i ličnih donacija građana – finansiranje Studentskog protesta 96/97 bilo je sve samo ne organizovano i izvesno. Podstaknute studentskom energijom i entuzijazmom, okupljene oko pružanja otpora grubom kršenju izborne volje građana, pristalice često i nespojivih političkih ideologija uspešno su formirale ujedinjeni front sa ciljem animiranja što šire javnosti i uključivanja što većeg broja Novosađana u kolektivni čin građanske neposlušnosti. Ovaj nekonvencionalni vid finansiranja kroz spontanu mobilizaciju privatnih, javnih, akademskih i NVO resursa, mogao bi se smatrati prvim crowdfunding-om u Novom Sadu. Vremenom se ukazala potreba za nadzorom donacija i rashoda, i u te svrhe je oformljeno dvočlano blagajničko telo koje je bilo pod kontrolom Organizacionog odbora.

FORME PROTESTA

1. SKUPOVI I ŠETNJE

Osnovna forma protesta u Novom Sadu bili su studentski skupovi i šetnje gradom. Studentski skupovi isprva su bili ograničeni na dvorište između Filozofskog i Pravnog fakulteta. Usled masovnosti, nakon nekoliko dana skupovi su se preselili na Studentski trg, a tokom i nakon zimskog raspusta u sam centar Novog Sada. Studentske šetnje su vremenom postajale sve duže a fokus se sa centra grada preselio na periferiju, u cilju omasovljenja protesta i informisanja šire novosadske javnosti o događajima koji su tih dana potresali studentski grad i centar Novog Sada, a o kojima ni radio ni televizija ni štampani mediji nisu izveštavali.

2. PONUDA KULTURNOG I NAUČNOG SADRŽAJA

Osim skupova i šetnji, studentski protest upriličio je i odstupanje od tradicionalne ponude univerzitetskog sadržaja, organizovanjem brojnih naučnih i socioloških predavanja, projekcija filmova, dokumentaraca i vesti, književnih i muzičkih večeri u prostorijama različitih fakulteta. Na ovaj način, Studentski protest želeo je da dopre do što većeg broja studenata i da se legitimiše kao njihov istinski predstavnik koji je u stanju da odgovori ne samo na izazove aktuelne političke situacije, već i na šire intelektualne i društvene potrebe studentskog tela.

Nekoliko primera ponuđenih sadržaja:

• 26/12/1996, Radnički univerzitet – Tribina: Ostvarivanje građanskih prava i autonomije univerziteta.
• 11/01/1997, Tribina mladih – Projekcije filmova “Do jaja” Želimira Žilnika i “Ove noge nisu male”.
• 07/02/1997, Filozofski fakultet – Tribina “Granice tolerancije”. Govorio Aleksandar Tišma.
• 08/02/1997, Petrovaradinska tvrđava – Otvaranje izložbe “Studentski protest 96/97”.
• 09/02/1997, Performans – Postavljanje transparenta “Novi Sad je naš” na bedem tvrđave.
• 09/02/1997, Institut za matematiku i fiziku – Tribina: Život i rad Alana Turinga.
• 10/02/1997, Pravni fakultet – Tribina: Politički govor i mediji (novinari nedeljnika Vreme).
• 06/03/1997, Ekonomski fakultet – Tribina: Nezavisno novinarstvo. Govorili D. Boarov i Đ. Randelj.

Čak i vise od toga : studentski protest nije se zaustavio na direktnoj ponudi alternativnog sadržaja na kampusu, već je ostvario i saradnju sa brojnim kulturnim institucijama i organizacijama u gradu. Tako su učesnici protesta imali priliku da dobiju besplatne karte za predstave Pozorišta mladih, pogledaju izložbe u okviru Tribine mladih i prisustvuju besplatnim koncertima rok bendova.

Muzika je, naravno, bila nezaobilazni deo protesta. Od spontanih svirki novosadskih bendova (na primer, svirka benda Zbogom Brus Li na jednoj od raskrsnica na studentskoj maršuti 29/01/1997 i benda Love Hunters) do protestne top liste koju je zvanični DJ protesta Minja Dunđerski puštao preko ozvučenja ustupljenog od firmi i pojedinaca , uz nezaboravni besplatan odlazak “maratonaca” na koncert Đorđa Balaševića u Sava Centru 16. Januara 1997. – muzika je tih dana bila najznačajniji izvor buntovničkog nadahnuća, a često i njegova direktna manifestacija.

3. BLOKADA FAKULTETA

Radikalniji oblik protesta nastupio je 3. Februara 1997. kada su studenti fizički zauzeli Filozofski fakultet u Novom Sadu sa namerom da prouzrokuju blokadu nastavnih aktivnosti. Tom prilikom, studenti su formirali i dodatne zahteve, usmerene na ojačavanje svoje nezavisnosti:

Ovaj potez bio je direktan odgovor na kršenje autonomije Univerziteta upadom policije na Filozofski fakultet u Beogradu i prebijanje studenata u protestu. Revoltirani ovim događajem, kao i višenedeljnim neizjašnjavanjem rektorke Univerziteta u Novom Sadu i Nastavno-naučnog veća, studenti su zauzeli prvo Filozofski fakultet, a u potonjim danima i većinu ostalih fakulteta.

Na fakultetima su organizovani krizni štabovi koji su preuzeli obavezu dežurstava, organizovanja sadržaja tokom blokade i komunikaciju i saradnju sa upravnim telima protesta. Neki fakulteti su bili uspešniji i temljeniji od drugih, pa su pomoću lokalnih podgrupa inicirali sopstvene sadržaje i informatore.

Iz kriznih štabova i impromptu hobi klubova koji su formirani tokom blokade, naročito na Fakultetu tehničkih nauka, nakon protesta je rođena ideja o formiranju Studentske Unije, kao prve samoorganizovane, neformalne studentske organizacije u Novom Sadu.

4. ŠTAMPA

Štampani materijal bio je nezaobilazni deo protestnih aktivnosti. Studenti su se oslanjali na letke, informatore, biltene i promotivne postere, koji su služili ne samo informisanju studenata o predstojećim protestnim aktivnostima, već i buđenju šireg interesovanja za događaje u Studentskom gradu.

Ključni štampani element protesta bio je gerilski studentski list Proglas koji je osnovan 4. Januara 1997. kao odgovor na neizveštavanje gradskih medija o stanju u zemlji i gradu. Proglas je koncpirian u privremeno ustupljenim prostorijama izdavačkog društva Apostrof, a pripreman u prostorijama Nezavisnog vojvođanskog građanskog lista u Zmaj Jovinoj 4. Proglas broji 54 redovna izdanja i dva specijalna izdanja povodom desetogodišnjice i dvadesetogodišnjice protesta.

5. ULIČNI TEATAR

Tokom tri meseca protesta, studenti su organizovali veliki broj javnih događaja kojima su uspešno privukli širu pažnju javnosti i studentski protest pretvorili u građanski:

a) Ulični performansi – Pismo predsedniku, Ove noge nisu male, Prva pomoć Beogradu….

b) Javni časovi demokratije na Trgu slobode , na kojima su govorili Gorica Popović, Jelica Sretenović, Neda Arnerić, Branko Vidaković, Voja Brajović, Mira Banjac, Nikola Aleksić (Ekološki pokret Novog Sada), Linda Ban (studentkinja iz Holandije), Dragoljub Đuričić (bubnjar više kultnih rok bendova), Branislav Vidojković, Mihajlo Svilar (prvi demokratski izabran gradonačelnik Novog Sada), Mladen Popović (bivši urednik filmskog programa RTS-a), Vladimir Jovanov (basista Love Hunters-a) i mnogi drugi.

c) Akcije tokom šetnji – Novi Sad Beogradu, Banane za majmune, Kupus za zečeve, Probijanje medija, Sahrana Dnevnika, Sahrana SPS-a…

POMOĆNI ELEMENTI PROTESTA

Karnevalska atmosfera protesta – najčešće isticano obeležje protesta 96/97 – ostvarena je kroz upotrebu rekvizita poput pištaljki, balona, muzičkih instrumenata, ručno pravljenih eksponata i duhovitih transparenata, bedževa sa sarkastičnim sadržajem i muzike.

IZVEŠTAVANJE O PROTESTU

O novosadskom protestu povremeno su pisali NIN i Naša Borba, a od novosadskih medija svakodnevno i objektivno je izveštavao jedino Nezavisni vojvodjanski građanski list. Novosadski Dnevnik, Radio Novi Sad, Televizija Novi Sad i ostali privatni i državni mediji ili su u potpunosti ignorisali desetine hiljada studenata na ulicama Novog Sada, ili su ih nazivali šačicom. Fotografije i snimci protestnih kolona nisu se mogli videti nigde, baš kao što se nigde nisu mogli pročitati objektivni dnevni izveštaji o događanjima širom Srbije. Zbog toga je nedeljnik Nezavisni u periodu od 10. do 27. decembra 1996. objavljivao vanredno dnevno izdanje svog lista. U momentu kada je to postalo nemoguće zbog nedostatka finansijskih sredstava, studenti su se organizovali i počeli da objavljuju dnevni studentski list Proglas sa namerom da nastave objektivno dnevno izveštavanje građana o društvenim nemirima koji su do tog trenutka zahvatili sve veće gradove u Srbiji. Tokom naredna dva meseca, Proglas je bio jedino nezavisno dnevno glasilo u gradu, zbog čega je stekao veliku popularnost ne samo među studentima već i među građanima.

TOK PROTESTA

Kratak pregled protestnih događaja može se pročitati u 53. broju lista Proglas koji je sumirao najznačanije događaje i akcije. Mnoge akcije i događaji takođe su detaljno opisani u vanrednim izdanjima Nezavisnog.

3. decembar 1996.

Studenti Novosadskog Univerziteta stupaju u protest.

13. decembar 1996.

Radikalizacija novosadskog protesta ostvarena je kroz “Marš na Beograd”. U prepodnevnim satima, grupa novosadskih studenata kreće peške za Beograd. Studente je do Beogradske kapije ispratila duga kolona kolega i građana, na čelu sa gradonačelnikom Mihajlom Svilarem.

14. decembar 1996.

U ranim jutarnjim satima, nakon 22 sata pešačenja, kolona novosadskih studenata susreće se sa svojim beogradskim kolegama na Brankovom mostu. Novosadski studenti predaju “vojvođansku korpu” svojim domaćinima, kao simboličan poklon od kolega iz ravnice. Zajedničkom šetnjom po centru Beograda demonstrirana je međusobna podrška studenata dva grada u borbi za zajedničke ciljeve.

20. decembar 1996.

Doček subotičkih studenata-biciklista, koji prave kratku pauzu u Novom Sadu pre nego što će nastaviti svoj biciklistički maraton do Beograda.

1. januar 1997.

Nova novosadska vlast organizuje veličanstven doček Nove godine na Trgu slobode. Preko 35 000 građana dočekalo je 1997. godinu uz zvuke valcera i besplatan šampanjac.

4. januar 1997.

Suočeni sa medijskim mrakom u Novom Sadu i činjenicom da ni jedan gradski medij ne izveštava o društvenim nemirima širom Srbije, policijskoj brutalnosti, nelegitimnim hapšenjima građana i prebijanjem učesnika protesta – novosadski studenti osnivaju prvi gerilski studentski list u Novom Sadu:

8. januar 1997.

Početak akcije “Probijanje medija”. Studenti pozivaju građane da se pridruže ometanju programa novosadskih radio stanica brojnim uzastopnim uključivanjima, prilikom čega duvaju u pištaljke, lupaju u šerpe, proizvode buku i obaveštavaju sugrađane o protestnim skupovima.

9. januar 1997.

Novosadski studenti učestvuju u prvom probijanju kordona u Beogradu.

16. januar 1997.

Delegacija Studentskog protesta 96/97 prisustvovala je redovnoj sednici NN veća Univerziteta u Novom Sadu, koje je i posle 45 dana neizjašnjavanja o protestu odbilo da zauzme zvaničan stav. Istog dana, grupa studenata koji su pešačili do Beograda, besplatno gostuje na koncertu Đorđa Balaševića u Sava Centru. Studenti su izašli na binu da Đoletu poklone cveće i priveske za cipele “Ove noge nisu male”.

19–27. januar 1997.

Organizovan odlazak u Beograd na akciju “Kordonom protiv kordona” u Kolarčevoj ulici.

3. februar 1997.

Kao odgovor na brutalno kršenje autonomije Univerziteta prilikom upada policije i premlaćivanja studenata na Filozofskom fakultetu Beogradu dan ranije, novosadski studenti zauzimaju Filozofski fakultet čime otpočinje blokada nastavnih aktivnosti na Univerzitetu. U narednim danima Filozofskom fakultetu se pridružuje i većina drugih fakulteta u Novom Sadu: FTN, Poljoprivredni, Pravni, PMF, Akademija umetnosti, Medicinski i Ekonomski fakultet. Ovom novom demonstracijom solidarnosti više od dva meseca nakon početka protesta, studenti su ujedno omasovili i osnažili svoj protest. NN veća gotovo svih ovih fakulteta pismeno osuđuju kršenje autonomije.

PODRŠKA PROTESTU

Za razliku od drugih studentskih centara u zemlji gde su fakultetska i univerzitetska tela mahom zvanično stala uz studente u protestu, u Novom Sadu je zvanična podrška gotovo potpuno izostala. Radi poređenja, dekani gotovo svih fakulteta u drugim gradovima zvanično su stali uz svoje studente, rektor Univerziteta u Nišu Prof. dr Budimir Đorđević je takođe podržao studente i zahtevao od Predsednika Srbije da razreši političku krizu nastalu nakon prebijanja studenata na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dok je rektor Univerziteta u Beogradu bio prisiljen da podnese ostavku 19/03/1997 upravo zbog nepružanja podrške studentima.

Studentski protest u Novom Sadu inicijalno je podržala samo mala grupa profesora predvođena profesorima sa Filozofskog i Pravnog fakulteta. Većina nastavnog osoblja ostalih fakulteta se vremenom takođe pridružila studentskim zahtevima. Univerzitetski odbor za građansku inicijativu koji je oformljen krajem januara 1997. bio je pokušaj da se protestu pruži legitimitet koji su zvanična univerzitetska tela nastojala da mu uskrate.

Nastavno-naučna veća fakulteta uskratila su svoju podršku studentima sve do 3. februara 1997, i upada policije na Filozofski fakultet u Beogradu, i premlaćivanja i hapšenja studenata u protestu. Nakon toga, kao odgovor na brutalno kršenje autonomije univerziteta, Nastavno-naučna veća gotovo svih fakulteta u Novom Sadu u brzom sledu vanrednih zasedanja izražavaju svoju podršku autonomiji univerziteta, zahtevima studenata i blokadi nastave koja je usledila kao direktan odgovor na događaje u Beogradu.

Nastavno-naučno veće Univerziteta i rektorka Univerziteta u Novom Sadu Olga Hadžić nisu se izajasnili o studentskim zahtevima do kraja protesta. Iako su studenti u nekoliko navrata zatražili od rektorke da se izjasni o njihovim zahtevima, ona to tokom svih 94 dana protesta nije učinila, “braneći se ćutanjem”.

Studentski protest u Novom Sadu podržali su i: Skupština grada Novog Sada, Advokatska komora Vojvodine, Nezavisni sidnikat prosvetnih radnika Vojvodine, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, gradski odbori svih opozicionih stranaka, Ekološki pokret Novog Sada, Fond za otvoreno društvo, mnoge privatne firme, zemljoradnici iz Čeneja (koji su organizovano dolazili na studentske skupove), Likovna kolonija Petrovaradinske tvrđave, brojne javne ličnosti, umetnici i građani i strane studentske organizacije.

Ubedljivo najviše simpatija, međutim, dobila je podrška tri vremešna građanina: Rajka Gligorića, Stevana Marića i Milivoja Radenkovića, koji su svakodnevno prisustvovali studentskim šetnjama i pešačili sa studentima u Beograd. Njihova dosledna i bespoštedna predanost ciljevima za koje su se tih dana borili studenti, inspirisala je i mnoge druge pripadnike njihove generacije da se priključe ovom pokretu u borbi za osnovna građanska prava.

ZAVRŠETAK PROTESTA

Studentski protest u Novom Sadu nije imao zvaničan završetak. Poslednji broj lista Proglas, koji je krajem februara 1997. bio jedini preostali vid protesta u Novom Sadu, objavljen je 6. marta 1997.

Iako je osnovni zahtev protesta – priznavanje rezultata lokalnih izbora – ispunjen, specifični zahtevi novosadskih studenata do kraja protesta nisu ispunjeni, i studenti su se vratili u školske klupe u martu 1997. godine. Na kampusu, međutim, nije bila prisutna atmosfera poraženosti. Naprotiv, ponosni na svoje učešće u otporu grubom kršenju svojih građanskih prava, studenti su se orijentisali na formiranje studentskih organizacija koje prethodno nisu postojale. Studenti su tokom protesta 96/97 uvideli da njihov zvanični predstavnik – Savez studenata – zapravo ne predstavlja njihove interese već marionetu vlasti. Ne samo da Savez studenata nije ispunio očekivanja studenata prilikom organizacije protesta i podrške studentskih zahteva – tokom protesta postalo je jasno i da studenti žele bogatiju ponudu sadržaja na kampusu kao i neposredniji odnos sa kulturnim institucijama u gradu – nešto za šta Savez studenata nije imao ni kapaciteta ni volje.

Uvidevši da im treba daleko sposobniji, aktivniji i preduzimljiviji predstavnik od onog koji su im nametnuli Univerzitet i vlast, studenti su shvatili da je jedino rešenje samoorganizacija. O planovima za stvaranje neformalnih studentskih organizacija je pisao i Proglas u nekoliko poslednjih brojeva. Nedugo nakon Protesta, u maju 1997. formirana je Studentska Unija na FTN-u, a u februaru 1998. Studentska desnica Univerziteta u Novom Sadu. U junu 2000. godine , u Univerzitetskom parku pokrenut je prvi Exit koji je predstavljao kontinuitet studentskog bunta i nastavio tradiciju komunikacije sa studentima kroz muziku, tribine, filmove, društveno angažovane performanse i debate. Nakon OTPOR-a i oktobra 2000. neformalne studentske organizacije napuštaju svoje društveno-političke ciljeve i usmeravaju svoje aktivnosti isključivo na studentski standard, bolje uslove studiranja, ukidanje nelegalnih plaćanja na fakultetima, pravično finansiranje studentskih centara i ostvarivanje prava na samoorganizovanje i studentsku štampu.

Iako je razvoj političke situacije u zemlji nakon 2000. godine išao u daleko drugačijem pravcu od očekivanog, doživevši svoj razočaravajuči epilog u povratku režimskih političkih aktera na vlast godinama kasnije, masovno učešće studentske populacije u političkoj situaciji u zemlji nije se ponovilo sve do 2024. godine.