Kultura sećanja
Kultura sećanja na događaje od značaja za istoriju Univerziteta u Novom Sadu je selektivna.
Sećanje na događaje iz bliske istorije uvek je konstrukcija o onome što se zapravo dogodilo. U sećanje institucija odabira ono što je u značajnoj meri uslovljeno širim kontekstom održavanja sećanja (pre svega političkim, ali mnogo više akademskim) na univerzitetu.
U slučaju studentskog protesta 96/97 na Univerzitetu u Novom Sadu značajna komponenta sećanja jeste da protest nije bio prihvaćen u široj političkoj i akademskoj zajednici, barem ne javno i barem ne od strane onih koji su tada (i kasnije) vodili Univerzitet, ali, priznajmo to, ni mi koji smo u tome učestvovali nismo to sećanje gradili. Propustili smo priliku da se i sećanjem, a ne samo delanjem, povežemo za one koji su došli nakon protesta. A oni koji su bili sa nama su zapravo otišli: neki su otišli dalje da studiraju van našeg univerziteta, drugi su tu samo kratko ostali dok nisu diplomirali, a mnogi su otišli širom sveta i tamo svoje individualno sećanje na dane protesta hranili sopstvenom hranom – daleko od institucije za koju su hranom vezani.
U publikaciji Trajanje, objavljenoj povodom „prvih 50 godina Univerziteta u Novom Sadu“ (glavna urednica prof. dr Marija Kleut, 2010), na ukupno 213 stranica teksta priloge daje više od 90 profesora i nekoliko studenata i studentkinja, a nema podataka o protestu s kraja devedesetih godina prošlog veka. Za Univerzitet taj događaj nema istorijsko sećanje u vremenskom segmentu od pola veka u kojem su studenti izrazili svoj nemir i brigu za one koji dolaze da studiraju posle njih. I danas smo svesni dobrih razloga za izražavanje tog nemira: većina izuzetne mlade akademske elite otišla je (i još uvek odlazi) iz zemlje i danas su izuzetni u ostvarivanju svojih darova širom sveta – oni su dobri tamo, ali ne i ovde. Nije bilo tada, a ni sada mehanizma da se zadrže u zemlji pa da se studentsko sećanje meri njihovim događajima.
Zapravo se na UNS do danas niko nije istraživački bavio protestom iz 1996. kao znakom akademskoj javnosti da je to bilo vreme preinačavanja. Ali je tužna činjenica da se time nismo bavili ni mi u alternativnim akademskim tokovima, kakva su razna udruženja građana, ali ni same studentske organizacije na Univerzitetu kojima bi to bio miraz za budućnost
Za trajanje sećanja važan je kontinuitet aktivnosti osoba koje ne dozvoljavaju da se sećanje prekine. A proces prekidanja je utisnut u sam život Univerziteta, jer se nakon određenog vremena, nakon diplomiranja, studenti iz studentske uloge premeštaju u druge životne uloge i izmeštaju iz akademske zajednice, koja se time prazni i gasi sećanje. Dolaze novi, drugi, koji ne znaju ono sto su njihovi prethodnici uradili.
Mada su Univerzitet početkom 21.veka počele da vode osobe koje su neposredno učestvovale u protestima, i taj se vremenski period obično određuje kao “demokratski procesi”, ni ti ljudi nisu pomogli da se ustali sećanje na proteste studenata i studentkinja (i njihovih profesora) kao deo institucionalnog događaja važnog za rast Univerziteta u pamćenju. Kultura sećanja podrazumeva opetovanje, ponavljanje, stalno podsećanje na događaje o kojima želimo da se sećamo, u pisanoj ili usmenoj naraciji, ali ono je ovde do sada izostajalo čak i kod nas koji trajemo na Univerzitetu već više od pola veka.
Čuvanje sećanja na bunt na Univerzitetu je danas selektivno, u zavisnosti od šireg političkog konteksta, ali i od užeg konteksta stavova samih pojedinaca i pojediniki u akademskoj zajednici o važnosti bunta za istoriju te zajednice.
Činjenica je da danas ne možemo naći mnogo podataka o protestu 96/97 u nekim zvaničnim dokumentima, oni su pre u pojedinačnim, privatnim sećanjima koja su, naravno, različita. Zbog toga je projekat pravljenja internet-arhive Protesta od velikog značaja, ne samo za povezivanje današnje generacije sa pređašnjim generacijama nego i za izgradnju kontinuiteta sećanja za sve generacije koje tek dolaze. Izgrađivanje i čuvanje kulture sećanja na otpore jednom i negde mora da počne. Jer koliko je Univerzitet mesto izgradnje mira, toliko je istovremeno i mesto stalnog nemira u funkciji izgrađivanja mira, o kojem svi treba da vodimo računa.