Kada je te davne '96 nastupio zimski raspust, Studentski protest o čijoj se desetogodišnjici ovih dana mnogo pisalo – u Novom Sadu pretio je da potpuno zamre. Znali smo da će studenti iz okolnih mesta otići kućama. Ako i uspeju da pred roditeljima, koji jedva plaćaju skupe podstanarske kirije i školarine, nekako opravdaju svoje nepohađanje nastave time da su fakulteti blokirani i svoje svakodnevno učestvovanje u šetnjama “za pravdu i istinu” time što im fali rekreacija, sasvim sigurno neće biti dovoljno bezumni da uz sve to još i ne dođu kući za raspust, nego odaberu da ga provedu na ulicama Novog Sada, iako su se neki usudili čak i na to. A mi smo znali da se protest ne sme ugasiti. Rektorka je ionako samo čekala na taj trenutak: kad protest zamre, i zimski raspust prođe, biće kao da se u decembru ništa nije ni događalo. Puj pike ne važi, pa ona neće morati da se i dalje lakonski “brani ćutanjem” ili ne-daj-bože oskrnavi sopstveni imidž obelodanivši svoje mišljenje o spontanoj uličnoj predstavi koja je tih dana sticala sve veću publiku.

Do tada smo okupljanja, šetnje i akcije koordinisali kroz dnevni informator – njime smo pozivali studente na sutrašnji skup, najavljivali koji rekviziti će biti potrebni za uspešno izvođenje akcija poput “banana za majmune”, “wc-papir za seratore” ili “kupus za zečeve”. U prisustvu mnogobrojnog građanstva, sahranili smo omraženi “Dnevnik”, na očigled javnosti izviždali Radio Novi Sad, pištaljkama prekidali sednice pokrajinskog SPS-a, i ohrabrili posmatrače sa margina da neće naprasno oćelaviti ako nam se pridruže.Sećam se, kao da je juče bilo, kada se to prvi put dogodilo, to svojeručno ubijanje straha pred naletom emocija, nakon kog je protest prestao da bude studentski, i postao građanski. Pešačili smo Bulevarom Cara Lazara, izazivajući opšti zastoj u saobraćaju, dok vozači trube u znak podrške, ali sa bezbednog rastojanja, sa strane. Bankine kod Futoške pijace ličile su na nevidljivi zid preko kojeg su stotine radoznalih očiju pratile naše kretanje. Strah je, međutim, bio jači – kao da će Policija Misli (1), ako se samo i pomisli o pridruživanju, doleteti niotkud pa izgrednika strpati u 'aps i “ispariti” ga u zaborav. Baš u momentu kad smo, ne poštujući crveno svetlo, nahrupili u raskrsnicu, ugledah dve ženice sa hladnim trajnama gde sa druge strane stoje i, nekako izdvojene iz gomile, drže ruke sklopljene kao u molitvi,u visini lica, priljubljujući palčeve o stisnute usne. Od njih nas je delilo još dvadesetak metara, Supermen je u megafon urlao “ Vreme je za pravdu, vreme je za istinu!”, zaglušujući hor pištaljki prolamao se levo i desno i ispred i iza, trn iz buketa ruža koji sam imala u rukama upravo se utisnuo u moj desni kažiprst, a jedna od žena sa hladnom trajnom, naprasno je stavila obe ruke na grudi, u predeo srca, kao da suspreže neki nezaustavljiv bol, i počela da korača prema nama, plačući kroz osmeh. Vreme je stalo, i za nju i za nas. Zvuci su utihnuli i prostor se zakrivio. Kao u nemom, usporenom filmu, gromoglasni aplauz, sve žešće duvanje u pištaljke, skandiranje i automobilske trube ostali su u pozadini, nadmašeni besčujnim zvukom prelaska jedne mršave ženice sa margina u sam centar pažnje. Kada je nakon čitave večnosti stigla do nas, zagrlila je prvog studenta koji joj je pao pod ruku, i bez ijedne reči nastavila da hoda na čelu kolone, i dalje plačući. Potom su, ohrabreni ovim nesvakidašnjim gestom, počeli da nam prilaze i drugi, pa smo do Dnevnika stigli u zaista velikom broju. Od tog dana, protest više nije bio uglavnom studentski, ojačan gde po kojim članom familije izmanipulisanih studenata, ne, on je sada bio građanski, opšti, gradski, kako vam drago, i upravo zbog toga nismo smeli dozvoliti da tek tako utihne sa zimskim raspustom.

I tu dolazimo do onog o čemu želim da vam pričam. Bilo je više nego logično – boriti se protiv medijskog mraka, u gradu koji u tom momentu više nije posedovao ni jedan jedini dnevni nezavisni list, moglo se jedino baš kroz suprotstavljanje tome. To bi ujedno bio i način da se protestna aktivnost održi tokom raspusta. Tako je, par dana kasnije, 4. januara 1997. nastao Studentski Proglas. Dnevni list na četiri strane koji je tokom naredna dva meseca postao fenomen za sebe. Ta andergraund, gerilska žurnalistika u koju smo se upustili, bila je poduprta ustupanjem redakcijskog prostora od strane Nezavisnog u Zmaj Jovinoj, besplatnim vestima sa FoNeta i donacijama za troškove štampanja sa svih strana, što od nevladinih organizacija, što od pojedinaca. Naša redakcija radila je 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Tekstove smo pisali i vesti unosili pomoću jednog jedinog kompjutera na kom smo se smenjivali kao deca u redu za sladoled. Telefon je zvonio bez prekida – Nišlije, Beograđani, Kragujevčani i ko sve ne, dojavljivali su nam najsvežije vesti o događanjima u njihovim gradovima tog dana ili te noći. Ne retko, vesti dobijene u 4:30 ujutro našle bi svoje mesto u primerku štampanom samo dvadeset minuta kasnije. Novosađani su sada znali sve – ko je pretučen, uhapšen i u čije je prostorije policija upala tokom noći, šta se te noći događalo na Brankovom mostu, ko šta govori i ko šta radi. Isprva deljen na protestnim skupovima narednog dana, kako je vreme odmicalo tako je i Studentski Proglas postajao sve bolje organizovana operacija. Ne dugo potom, spontanim angažovanjem, famozno su se formirale grupice onih koji su nosili primerke u štampariju i štampani materijal donosili natrag u redakciju, i kolportera koji su Proglas delili na Miletićevom trgu, po studentskom gradu, u Dunavskom parku, na autobuskim stajalištima, na protestnim skupovima, ispred prodavnica, u pasažima i haustorima. U neko doba, Proglas je postao toliko popularan da je potražnja nadmašila tiraž, pa su ljudi počeli da dolaze u redakciju, po danu i po noći, u potrazi za poslednjim brojem.

Tih dana, spavali smo na smenu, na po 10-15 minuta na jednom jedinom kauču u redakciji koji se jedva nazirao ispod brda naslaganih jakni i kaputa. Čini mi se da kućama nismo uopšte odlazili. Između pisanja za Proglas, ugovaranja dolaska javnih ličnosti na naše skupove, planiranja šetačke maršute, osmišljavanja akcija, besmislenih sastanaka sa rektoratom i dekanima, pešačenja, pištanja i udaranja u šerpe, organizovanja autobusa za Beograd, i čega sve ne – nije se imalo vremena ni za šta drugo. U Nezavisnom smo jeli, pili, spavali, živeli i radili, smejali se i plakali, sukobljavali se i mirili, u Nezavisnom smo se , na neki način, prekalili; u Nezavisnom smo postali nezavisni. Zimski raspust već je odavno prošao, šetnje su se nastavile, i mi smo, čini se, lebdeli u nekom fantastičnom, bajkovitom oblaku zajedništva, koračali ne dodirujući zemlju a ipak čvrsto stojeći na njoj, oslobođeni strahova i nedoumica, zaljubljeni u slobodu, ohrabreni saznanjem da u prkos svemu govorimo i radimo ono što mislimo i osećamo. Ponekad mi se čini da nas je hranio i pojio entuzijazam; neko od nas uvek ga je imao u dovoljnoj meri, u gigantskim kašikama deleći ga onima koji bi na trenutak posustali. Taj nesvakidašnji osećaj da je ceo svet koji nas okružuje jedna čudesna, improvizovana mašina čiji i najsitniji šraf sam sebe podmazuje i postoji u kompletnoj harmoniji sa svemirom, da su svi delovi mozaika legli na svoje mesto, da sve što radimo ima smisao, da je svaki naš pokret i udisaj krajnje instrumentalan, da smo svi jedno biće koje je pronašlo sopstvenu svrhu – taj osećaj nikada više nisam iskusila i nikada više u životu nisam se osetila do te mere povezanom sa ljudima oko sebe, čak i onima koje ne poznajem; svrsishodnim delom nečega što me u tolikoj meri nadilazi da ne umem da ga definišem ili mu dam ime, ali znam da postoji sa istom izvesnošću sa kojom znam da će Sunce izaći na istoku. Nikada pre, i nikada kasnije, i mislim da je to bio slučaj sa mnogima od nas.

Nekada bi, noću, neko pokucao na vrata redakcije, i u sobu bi ušla neka baka, noseći u rukama tanjir još toplih kiflica sa pekmezom, ili bi sredovečni čovek doneo termos čaja od nane, ili lonac pun kafe, svež hleb ili kesu jabuka. Ovo su bili znaci da smo na pravom putu, da radimo nešto korisno i potrebno, da smo osvojili srca ljudi koji do juče nisu znali ni da postojimo, da smo pokrenuli lavinu građanske savesti i svesti. Na skupovima bi nam prilazili ljudi pružajući ruku u zdušnim čestitkama za trud i rad i napor i neposustajanje. U redakciju su stizala pisma, pisana teško čitljivim staračkim rukopisima, pesme koje slave slobodu i pravdu, karikature i crteži i izlivi ljutnje na komšiju sa šestog sprata koji svojim dobro-pozicioniranim-sinom preti onima koji se drznu da lupaju u šerpe za vreme Dnevnika. Hrabrije firme htele su da se reklamiraju kod nas, pekari su nam donosili kifle preostale posle zatvaranja, poneko bi nam ponudio besplatno štampanje jednog broja Proglasa umesto dobrovoljnog priloga. Jednom prilikom, na skupu kod Miletićevog spomenika jedan deda mi je u ruke tutnuo papirić na kom je pisalo “vi ste hrabra deca”. Drugom prilikom, jedna žena je u redakciju donela kovertu i zamakla iza teških vrata, u mrak hodnika, pre nego što smo i stigli da je otvorimo. U koverti smo našli 15 dinara ( radi poređenja tih dana Naša Borba prodavala se za 3 dinara) i ceduljicu na kojoj je pisalo : “moj dobrovoljni prilog za studente, sin mi je poginuo na ratištu”. Ove stvari bilo bi lako izmisliti, da se nisu zaista desile; ali o dirljivim, hrabrim, poučnim i nesvakidašnjim događajima tokom Studentskog protesta 96/97, nema razloga da se izmišlja: bilo ih je u tolikom broju, da ni danas ne umem da sročim dovoljno kratak i pregledan tekst o svemu što pamtim. Nisam sigurna da ljudi koji su nas bodrili, hrabrili, hranili i podržavali tih meseci, uopšte mogu da zamisle na koji način su njihovi nesebični gestovi rezonovali u našim srcima. Sa druge strane, ni mi verovatno nikada nećemo zaista znati na koji način je sve ono što smo mi radili rezonovalo u srcima tih ljudi, ali jasno znam da nas je neki nevidljivi fluid tih dana neraskidivo spajao.

Da li smo svi gajili ista politička ubeđenja? Apsolutno ne. Da li je među studentima bilo onih koji su bili motivisani sebičnim ciljevima? Sasvim izvesno. Pokažite mi jedan društveni pokret koji toga nema. Da li smo bili članovi političkih partija? Neki jesu, neki nisu.Kakve to veze uopšte ima? Biti član partije ne znači da ti je zabranjeno da se priključiš van-partijskim pokretima. Da li su u naše redove bili ubačeni i oni čiji je zadatak bio da sabotiraju? Da, i amaterizam ih je odavao. Da li smo bili plaćeni za svoje angažovanje? Da, kiflicama sa pekmezom, tapšanjem po ramenu i spontanim izlivima divljenja. Da li smo nešto postigli? Itekako. Primakli smo se “civilizacijskoj kompetentnosti”(2), par koraka bliže. Ako se išta te godine primaklo čistoti ljudske suze, to je bio Studentski Proglas; studentski pokret u okviru studentskog pokreta. Da li su nam iluzije bile srušene? Sigurno. Mnogo njih. Što je neophodan uslov za dalju evoluciju. Da li se kajemo? Lično, ne. Ostali neka govore za sebe. Dalje?

Razumem. Danas, u retrospektivi, izmoren, obezvređen, razočaran čovek čiji je život uglavnom prošao u osećanju lične unesrećenosti– zaključuje kako je sve, uvek, bilo uzalud. Na vlasti se smenjuju jedni te isti obučeni u uvek različito odelo. Mali čovek i dalje živi loše. Nade su izneverene, poverenje izdato, entuzijazam je posustao. Glasanja nam je preko glave. Svi lažu, svi kradu, nikom se više ne može verovati. Svaki pokušaj pobune je pucanj u prazno, svaki vid društvenog angažovanja donosi jedno veliko ništa. “Sve su životinje jednake, ali su svinje jednakije od drugih” (3). I tako dalje. Ono što nas je nažalost zadesilo, i ono što se za našeg životnog veka verovatno neće okončati, je tranzicija: ali ne tranzicija o kojoj se govori u poslednjih par godina. Tranzicija o kojoj govorim počela je mnogo pre 2000, ili 1996 ili 1991. Radi se o prelasku iz civilizacijski nekompetentnog društva u civilizacijski kompetentno. Ovo podrazumeva radikalnu promenu društvene kulture, društvenog morala, društvene etike, estetike, političkih navika. Baš kao i sticanje jezičke kompetentnosti, ovaj proces je uslovljen pokušajima i pogreškama, strpljivim ponavljanjem, neprekidnom vežbom, kontinuiranim učenjem. Naše društvo je dete koje su odgajali vukovi i koje je naučilo da zavija i reži, a sada odjednom pokušava da nauči da govori; sada, u poodmakloj adolescenciji, kada je razvojni period najpovoljniji za to odavno prošao. U kontekstu velike slike, nije ni najmanje bitno šta su pojedinačni protesti konkretno postigli, ono što je bitno je da se evolucija svesti ne zaustavlja zbog toga što pri prvom, drugom ili petom pokušaju nije došlo do drastične promene na bolje.

I znam, sada bi neki rekli, nemam ja snage za to, imam samo jedan život i on mi je dobrim delom prošao, ja sam svoj dug odužio, sada neka vreme malo gube drugi. To je potpuno razumljivo, potpuno ljudski. U tom smislu, nije ni bitno da evoluciju svesti podupiru uvek isti ljudi. Naprotiv, što veći broj ljudi, svako u svoje vreme, u njoj učestvuje, to su nam šanse bolje. Ono što je bitno, je da se nesuvislim retrospektivama ne demorališu oni koji danas stasavaju, da se ne potencira taj pogubni koncept “uzaludnosti”. Tačno, u okviru mog života, moje angažovanje i moji ideali verovatno neće promeniti svet. Ali kontinuirano angažovanje idealistički nastrojenih, poboljšava nam šansu iz dana u dan, i primiče nas bliže kritičnom broju slobodno-mislećih ljudi. Transformacija društva postiže se kroz transformaciju pojedinaca koji ga čine: kada pojedinac kroz svoje angažovanje stekne uvid u sopstvenu ulogu u svetu koji ga okružuje, u sopstvenu delotvornost, svrsishodnost i oseti polet koji daje makar i umišljena sloboda, on postaje odista slobodan, onoliko koliko nikada ne bi bio u svetu u kom vlada mišljenje da je “sve to ionako besmisleno” i da se “ angažovanjem nikada ništa ne postiže”. Kada dovoljan broj ljudi postane svestan svojih mogućnosti i potreba, zvuka sopstvenog glasa i posledičnosti sopstvenih ideja, tada društvo dobija pokretač koji mu je neophodan da bi izmenilo samo sebe, iznutra. To nije proces koji je očigledan, i čiji su rezultati vidljivi odmah. Mi se nećemo jednog jutra samo probuditi u svetu koji je drastično drugačiji od predhodnog dana. Toga treba da budemo svesni, i to treba da prihvatimo kao realnost. Radije, to je jedan dug, spor, gotovo nevidljiv proces u čiji se smisao lako može posumnjati jer naša kolektivna svest još uvek nije stasala do te mere da bi umela da prihvati koncept ulaganja u dugoročni cilj. Nama je još uvek potrebna momentalna gratifikacija za sve što činimo, i naše razočarenje je, shodno tome, ogromno kada željeno potkrepljenje izostaje. Još uvek smo kolektivno nezreli, i lako podetinjimo kada smo osujećeni, pa se ponašamo kao dete koje u ljutnji na mamu zbog zabrane gledanja televizije iz sveg glasa urla “mrzim te, mrzim te, želeo bih da umreš”; vrlo teške reči isprovocirane nečim što je u kontekstu čitavog detetovog života apsolutna banalnost. Teško je istupiti van okvira slike čija smo glavna figura, i pogledom obuhvatiti nepregledan zid o kom visimo. Teško, ali ne i nemoguće. Poslednjih dvadeset godina, sve više ljudi poigrava se idejom da izbaci makar jednu nogu preko rama, testirajući okolinu, istražujući nepoznato. Neki već odavno stoje daleko van nje. Kada jednog dana slika ostane gotovo prazna, i bude vidljiva samo u obrisima, svi koji je budu posmatrali u kontekstu onoga što je okružuje, videće jasno svrhu svake društvene pobune koja je predhodila, svakog na izgled besmislenog bunta, svih godina tokom kojih su ljudi živeli bedno, često nesvesni samih sebe, poniženi i uvređeni.

Kakvu je korist doneo studentski protest 1996, kakvu je korist doneo 5.oktobar 2000, kakve koristi ima od svega toga, pitaju se neki. Pa evo: u naše se zajedničko biće ugradila svest o tome da su se stvari koje su do juče delovale nemoguće ipak desile. I konsekventno, stekli smo udaljenu ideju o tome da bi i budućnost mogla sadržati slične (ne)mogućnosti. Društveni pokreti pružili su poligon na kom oni koji veruju u promenu, mogu da testiraju sopstvene teze i forum putem kog mlad čovek može da nauči o sopstvenom položaju u odnosu na sredinu koja ga okružuje. Otvorili su se novi horizonti. Ako formalno nismo dobili šansu da učimo o sebi, mi smo je sami improvizovali. A čovek mora prvo da upozna sebe, da bi umeo da živi u skladu sa ostatkom sveta, da bi znao koliko i kako može da ga menja. Zato nisu dobrodošli pokušaji demistifikacije, potenciranje trivijalnih negativnosti, iznošenje nebitnih istina o pojedincima koji su zastranili. Na ovo skrećem pažnju zbog toga što vidim, po komentarima na raznim forumima i blogovima, da neki ljudi zastupaju baš ideju o tome da je javno raskrinkavanje značaja protesta, i uopšte fenomena pobune, od životne važnosti. Svaki iole racionalan čovek ume da razgraniči pozitivno i negativno u svemu tome. Džordž Orvel kaže :”Dok se ne osveste neće se pobuniti, dok se ne pobune neće se osvestiti” (4). Protesti razbijaju taj začarani krug, i u tome je njihova prava svrha. Ne može čovek da žudi za nekim vrednostima ako njegovo biće još nije dovoljno stasalo da bi znalo da su mu te vrednosti potrebne. Kako može da mi fali ukus voća za koje i ne znam da postoji? Kako nekompetentno društvo može i da pomisli da usvoji drugačije obrasce ponašanja, govora i mišljenja, kada se još nije razvilo dovoljno da bi kolektivno razumelo da trenutni obrasci nisu u redu? Seme je posađeno; nemojmo ga iskopavati da bi smo mu rekli kako je nevaljalo seme jer nije odmah izniklo – time ga lišavamo svake mogućnosti da to ikad i učini.

>raćajući se na priču o Studentskom Proglasu, pitam se da li ljudi sa kojima sam tada delila hranu, vodu i san, uopšte znaju da ponekad mislim o njima? Osmeh mi tada pređe licem, i ponovo se osetim isto onoliko jakom. Entuzijazam onih dana pređe na mene, protivno svim zakonima fizike koji uslovljavaju vreme i prostor. U mojoj svesti, oni su još uvek tamo, u redakciji, isti kakvi su bili i onda: godine nisu prošle, zima se nije završila, ja nisam otišla. Naprotiv, sedim još uvek tu, na radijatoru do stola, leđa oslonjenih na veliki prozor. Upravo razgovaramo o sutrašnjoj šetnji; u Beogradu je tog dana probijen kordon; miris kiflica sa džemom ispunjava prostor; na jaknama neko spava, ali ne vidim dobro ko. U hodniku se čuju glasovi: najnoviji broj upravo stiže iz štamparije. Sviće. Na ulici veje sneg. Neko je rekao nešto zbog čega svi istovremeno prasnemo u smeh. Dok se polako izdvajam iz te slike, jasno vidim sebe kako ustajem i odmičem se od prozora, prilazim fotelji pored kaljeve peći i sedam u nju. Žičani federi samo što nisu probili sedište, budućnost je neizvesna, napolju je hladno i nismo spavali već dva dana, ali ništa ne može zameniti ovaj osećaj nerazumne radosti, koji raste u meni.